Ismejavali su me zato što sam sin čistačice. Posle 20 godina dao sam im najvažniju životnu lekciju. Rođen sam u siromašnoj porodici, nisam imao oca, nikada ga nisam video, a moja majka je radila kao čistačica na dva posla da prehrani našu porodicu.
Za mnoge, školske godine su najlepši period u životu, neki ih se sećaju sa nostalgijom jer su tamo stekli prve prijatelje, prvu školsku ljubav, ali neki žele da zaborave taj period kao ružan san.
Bio sam običan đak, učio sam prosečno, ponekad sam bio dobar, ponekad ne, ali jedina stvar koja mi je išla lako bila je matematika, voleo sam taj predmet. Naravno, nije bilo novca za novu odeću, pa sam celu godinu nosio iste patike i pantalone, dok su moji drugovi iz razreda imali moderne gedžete, o kojima sam mogao samo da sanjam.
Nisam se stideo svoje majke i uvek sam ostajao posle časova da joj pomognem s poslom, noseći teške kofe vode, pomerajući klupe i perući podove. Moji drugovi iz razreda su mi se smejali, i naravno, to me je pogađalo.
Kako smo se približavali maturi, prestao sam da obraćam pažnju na njihove podsmehe. Nikada nisam imao prave prijatelje, niko me nije pozivao da se družimo, retko ko je pričao sa mnom, bio sam sam. Imao sam i druge probleme: mislim da svako u školi ima onog nastavnika koji se lepo ophodi prema deci bogatih roditelja, a loše prema deci običnih radnika. Meni je bilo najteže u razredu jer moja majka nije uvek mogla da priloži novac za potrebe razreda, takav je bio naš razredni starešina. Svakog jutra me je izvodila pred tablu, a ako nisam bio dobro pripremljen, govorila bi mi grubo, dok su se moji drugovi smejali. Pred maturu je čak izgovorila ovakvu rečenicu: “Sine, sin čistačice nikad neće postati direktor, baš kao što sin direktora nikada neće postati čistač.”
Nakon škole nisam išao na okupljanja maturanata, ali sam se posle dvadeset godina ipak odlučio. Bilo je dogovoreno da se okupimo u restoranu, i naravno, pozvan je i naš razredni starešina. Kada su se svi okupili i seli za stolove, počela je da ispituje svakoga šta je postigao. Bilo je zanimljivo čuti ko radi u velikoj kompaniji, ko je taksista, a ko uopšte ne radi. Kada je došao red na mene, svi su se nasmešili, a ja sam odgovorio: “Pa, ja gradim kuće.”
Zabava u restoranu se nastavila, prisećali smo se raznih školskih uspomena. Neki se nisu mnogo promenili, dok su neki bili potpuno neprepoznatljivi. Kasnije te večeri, kada su svi počeli da se razilaze, zamolio sam DJ-a za mikrofon i rekao: “Ja ću platiti ovaj ceo banket, a novac koji ste prikupili biće vam vraćen!” Mnogi su se smejali i govorili kako će me to skupo koštati. Ali nisu očekivali šta ću reći dalje: “Ovaj restoran je moj, i drago mi je što mogu da vas počastim, jer ste moji drugovi iz razreda.”
Najviše mi je u sećanju ostalo lice našeg razrednog starešine. Posle okupljanja, ponudio sam da je odvezem kući svojim luksuznim automobilom poslovne klase; ušla je u auto s vilicom koja joj je visila od iznenađenja. Niko mi nije verovao, ali u to vreme već sam imao svoj posao, a majka odavno više nije radila; kupio sam joj veliku kuću u Sočiju, pored mora, zaslužila je to.
Nije bitno da li su vaši roditelji bogati ili siromašni, najvažnije je ko želite da postanete, a još važnije je ostati pravi čovek. Postigavši ove rezultate, nisam se hvalio na sav glas, već sam nastavio da skromno i vredno radim.textrays.com