“OTAC JE ŽIVEO SA OBE ŽENE U KUĆI, JA SAM JEDNU ZVAO “MAMA”, A DRUGU PO IMENU”: Svedočenje o JEZIVOM OBIČAJU U SRBIJI
Podruga je jezivi srpski običaj, podrazumevao je da, ako žena ne može da rodi decu, da dođe druga žena u tu porodicu i da rađa
U Srbiji, tradicionalni društveni modeli su dugo vremena postavljali poseban naglasak na potomstvo kao ključnu vrednost. Za žene i muškarce, glavni životni cilj često je bio brak i rađanje što više dece. Međutim, ukoliko zbog različitih okolnosti nije dolazilo do ostvarivanja ovog cilja, posebno na prostorima Kosova i Metohije, postojao je običaj dovođenja druge žene u kuću – podruga, koja bi zajedno sa bračnim parom rađala decu.
Običaj podruge je poreklom iz albanskog naroda.U kontekstu prve supruge, nije se govorilo o žrtvi, već o velikoj ljubavi prema suprugu. Svaka žena je imala svoj prostor, određene zadatke i obaveze, ali su svi članovi porodice živeli zajedno.
Istražujući ovu temu, Ekipa Exploziva i TV Prva su našle potomke tih podruga na Kosovu i Metohiji, kao i jedinu preživelu podrugu u Srbiji.
Miloje Radić, koji je odrastao u selu Dren, potiče iz porodice sa dve majke. “Moj otac je prvi umro, 1991. godine. Moja majka i maćeha su ostale da žive zajedno sve dok smrt nije razdvojila tu vezu. Maćehu sam zvao ‘mama’, a pravu majku po njenom imenu. Ona je insistirala na tom aranžmanu i možda se moj otac nikada ne bi oženio mojom majkom da nije bilo nje. Poslušao ju je i pronašao moju majku. Kako sam odrastao, postajao sam sve svestanije okolnosti i ovaj način života mi je izgledao neobično”, svedoči Miloje.
Nataša Terzić, supruga i majka šestoro dece, ali i autorica romana “Podruga”, je bliže objasnila ovaj fenomen.
“Ta žena se nije odrekla svoje ljubavi, ako se odrekla muža. Domaćin se ženi drugi put i dolazi podruga, da bi rodila decu, koju ne može da ima prva žena. Prva žena ostaje u kući, ali ne više u svojstvu supruge, nema intimnosti sa njom, rastavlja se brak u crkvi, ali je prva žena socijalno zbrinuta. Ona u kući i tu je pomoćnik, kao rođaka. Podruge kao fenomena u hrišćanskom svetu nema, a to je divna jedna priča o suživotu dve žene koje su okrenute istom cilju, da podignu potomstvo, nema veze što je jedna rodila, a druga ne može. Podruga je na Kosovu i Metohiji bila zastupljena sigurno do ’80. godina. Normalna je to bila pojava da su se ženili ponovo i najčešće su one insistirale te prve žene,” kaže Nataša.
Još jedan od potomaka podruge opisao je kako je zajednički život izgledao:
“Verovatno je moj otac imao odnose sa obe žene, pa je tako zadržao obe žene da budu uz njega… Postojale su podruge i to ne jedna kuća, nego tri četiri u Drenu su bile. Otac je bio veran obema i nikada nije dozvolio da prva ode iz ove naše kuće. Jeste on bio strog, ali maćeha nas je više izdržavala nego majka, kad smo bili mali. Majka je bila malo mlađa, radila je više poslova, a maćeha je više bila uz nas, pa je niko nije mogao odvajati, isto kao da nam je majka bila. Zvali smo je “nana”. Nikad nam niko nije rekao da je ona druga žena, da nije naša. Podruga nas je štitila od oca uvek. Otac bi se na majku i naljutio nekad, a na maćehu nikad nije,” kaže on za “Prvu”.
Petkana Filipović je poslednja podruga, koja je Roksandi i Vujici podarila četiri ćerke i sina, posle trideset godina borbe za potomstvo. Petkana je slepa od rođenja, udala se sa 28 godina za čoveka duplo starijeg od sebe i to tako što je s njim i njegovom ženom sve dogovorila u karfani.
“Moja majka mi je rekla: “Idi za njega, iako ima drugu ženu, opet je bolje sa njom nego da te braća ili bratanci izdržavaju”. Nisam mrzela tog čoveka, ali nisam ni osećala veliku ljubav, zato ja nisam bila ljubomorna na nju. Ona i kad je umrla, on je nju više voleo nego mene iako sam ja rodila decu. Ona je uvek imala status supruge. Deca su je dobro prihvatila, zvali su je “nana”. Oni su sahranjeni jedno do drugog i ima jedno mesto za mene. On u sredini,” zaključuje Petkana kroz smeh. (stil.kurir.rs)
