U KNEZ MIHAJLOVOJ ME PROKLELA PROSJAKINJA I SVE KLETVE SE OSTVARUJU POLAKO: Najsuroviju je ostavila za kraj!
Da vas pitam na početku – da li ste sujeverni? Ja sam, što bi Francuzi rekli, kom si-kom sa. Kao dijete sa sela gdje znaš svaku babu koja gleda u karte, gasi žar ili baje po ulicama, slušaš iskustva onih baš sujevernih ljudi koji se plaše urokljivog pogleda ili dodira, nije mi bilo svejedno kad me je na sred Knez Mihailove prokunula neka starija žena sa sve riječima “da bog da poginuo” jer nisam imao da joj dam ništa sitno.
A toj jezivoj kletvi prethodile su riječi da će me potjerati maler. Pa, kada nisam već odreagovao na to, proklela me je žustrije. Vjerovatno bih zaboravio na to do sada, koliko god da mi u tom momentu nije bilo prijatno, ali jednostavno sve loše želje koje u “prefiksu” imaju tu sintagmu “da bog da” zvuče zastrašujuće i ostaju u sjećanju da levitiraju. A onda, crkne veš mašina, tuš padne i polomi se sam od sebe, krene voda da curi iz kade. Sve u tri posljednja dana. I već se zapitah – da nije ovo usko povezano sa tim “incidentom” sa ženom kojoj nisam ostavio novac i da me nije potjerao neki maler kao kazna?
A zaista nisam imao. I uvijek dam kad imam. I sada sam izvadio novčanik da joj ostavim nešto. Takav sam, sažaljiv, ne mogu da prođem i da okrenem glavu, a da ne vidim u novčaniku da li imam nešto sitno. I sada sam potegao za novčanikom, otvorio ga, ali vidio da u njemu imam samo dvije novčanice od hiljadu dinara jer, kao i većina ljudi danas, pretežno plaćam karticom.
Nastavim da hodam sa drugaricom ka kafiću dok žena nastavlja da viče: “Daj, bre, nešto sitno, da te ne potjera maler”. Ja već onako umoran odgovaram da me svakako već tjera marel, a to rekoh mahinalno, bez ideje da mogu da je isprovociram još više. A upravo se to desilo.
Kaže mi žena onako razjarena već: “Onda da bog da pognuo”.
Proključala mi je krv u tom momentu, bukvalno sam se okrenuo u bijesu da se vratim kod nje, kad me drugarice povuče i ubijedi da se ne petljam dalje sa njom.
A onda, nekoliko dana poslije toga, vratim se sa posla i vidim da je kupatilo poplavljeno jer su se otvorila vrata veš mašine “sama od sebe”. Razmišljam, ok, vjerovatno nisu bila dobro zatvorena, dešava se. Sutradan shvatim da je pokvarena, zovem majstora, on kaže da ne vrijedi popravljati, da je bolje da kupim novu.
Ok, neplanirani trošak, ali šta da radim, kupiću drugu.
I dok ja tražim neku dobru, a povoljnu, desi se još jedan peh. Uveče perem zube i spremam se za spavanje, kad padne tuš i polomi se. Već sam bijesan jer previše pehova se desilo u kratkom vremenskom periodu.
Ali, ‘ajde, ne košta tuš mnogo, kupiću kod Kineza za “prvu pomoć” novi. A onda, ujutru se tuširam kad čujem neku vodu kako otiče iz kade. Pogledam i vidim da se sva voda sliva na pločice i teče svojim putem ka slivniku.
E, tu sam već “izgorio” od bijesa, ali i uplašio da nije ono klevećenje “urodilo plodom”, pa sam zaista sebi neko prokletstvo na vrat natovario.
I sad živim u strahu šta će sljedeće da se desi, ne daj Bože. Čak mi je prošlo kroz glavu da okadim nekim tamjanom, ili da skoknem do baba Dane da mi ugasi žar ili šta god da se radi u tim situacijama.
Ipak, shvatio sam da upadam u paranoju. I odustao od svega. Možda se samo tako namjestilo jer je mašinama, tuševima i cijevima prošao rok trajanja, a moj mozak uvezao nekoliko događaja kao posljedicu uzročno-posljedičnih aktivnosti. (Kolumna na Žena Blic)
